Duboko žalimo za svojim ocem, majkom, bratom, sestrom, sinom, kćerkom, mužem i ženom.

Kada sretnemo osobu koja je u žalosti, kažemo ברוך הגוזר baruh hagozer.

U vreme duboke žalosti ožalošćeni muškarci nose crni tkaneni pojas, a ožalošćene žene pokrivaju glave crnom maramom.

Ožalošćeni se u vreme duboke žalosti mole u kenasi u poslednjem redu.
 
 U dubokoj žalosti smo sedam dana od sahrane preminulog.

Dužnost ožalošćenih u vreme duboke žalosti je da prisustvuju jutarnjem i večernjem bogosluženju u kenasi sedam dana.

Hazan dolazi na dan sahrane (pre zalaska sunca) u kuću ožalošćenih ljudi koji su u dubokoj žalosti i daje im ajak, tj. čašu utehe.

Sedmog dana nakon sahrane hazan ponovo dolazi kod ožalošćenih ljudi i vraća ajak, potom zajedno odlaze u kenasu.

Sva rodbina i prijatelji preminulog idu u kenasu, nakon molitve vraćaju se u kuću ožalošćenih u kojoj spremaju ašn, jelo koje sadrži meso.

Ožalošćeni jedu meso prvi put posle sedam dana žalosti, jer tokom sedam dana nakon sahrane nisu jeli meso kao znak duboke tuge.

Prvi Šabat nakon sedam dana žalosti je u spomen na preminule, a ožalošćeni razdeljuju dobrotvorne poklone u spomen na duše preminulih.
Kada se završe molitve, članovi zajednice idu u kuće ožalošćenih gde razgovaraju sa ožalošćenima, govore reči utehe, a ožalošćeni daju članovima zajednice tamnu halvu kao simbol žalosti.
 
30. dana posle sahrane je gozba ožalošćenih koja se zove ak-kijmjak. Gozba se takođe održava deset meseci posle sahrane. Na ovu godišnjicu tokom te gozbe, članovi zajednice dobijaju belu halvu umesto crne halve.

U subotu (dan na koji pada ak-kijmjak) posle bogosluženja članovi zajednice idu u kuću ožalošćenih sa hazanom u znak sećanja na preminulog i teše ožalošćene.

Ožalošćeni daju članovima zajednice i hazanu belu halvu.

Nakon ove gozbe završava se oplakivanje.

Ako je rođak preminuo u drugom gradu ili državi, duboka žalost počinje od dana kada smo obavešteni o sahrani.